Petnaesti međunarodni festival pozorišta za decu u Banjaluci koji se održao od 8. do 14. oktobra ove godine, između ostalog, bio je domaćin i Pozorištu lutaka iz Niša. Rođenom Nišliji, a od ovog oktobra banjalučkom studentu, gostovanje dragih ljudi iz rodnog grada predstavljalo je način oporavka od konstantnog nostalgičnog raspoloženja prema tek napuštenom Nišu. Emotivan susret sa prijateljem iz njihove ekipe i razgovori tokom njihovog boravka na festivalu, učinili su da se daleko od sigurnog doma ipak ponovo osetim ,,domaćim". Sa ogromnim nestrpljenjem očekivao sam izvođenje predstave ,,Mora mašte", a dobio i više nego što sam očekivao. Ansambl predstave, kao i svi članovi Pozorišta lutaka koji su se otisnuli na ovaj put, ponovo su me uverili da do velikog uživanja dovodi veliki rad. Dakle, živeti pod parolom: „Radi da bi uživao“. Oni uživaju da rade, uživaju u tome što rade, a onda uživaju i pohvale tome što rade!

Veče uoči izvođenja predstave ,,More mašte", kao i prethodno veče kada su pristigli, provodim sa niškim ansamblom prateći program festivala. Ne odvajam se od njih. Toliko sam srećan što su tu, što sam okružen duhom Niša, jer svemu što osećam treba taj duh, kao potpora. Jer ovde sam tek stigao... Jer se na ovo sve tek navikavam... Jer ovde još uvek ništa nisam stigao da zavolim... A tamo sve volim! Sve! Volim Niš. Mnogo volim Niš. Sada znam.

Iako mi ne da mira saznanje da sutra rano ujutru imam svoj prvi čas Akrobatike na Akademiji, da mi je potrebo puno snage i sna prethodno i da ću pogledati samo drugo izvođenje ,,Mora mašte", od 11, da na ono prvo od 9 sati neću stići, odlučujem da ostanem na probi koja će se zbog tehničkih mogućnosti odvijati tokom noći, kad se oslobodi scena. Odmah po završetku predstave „Odisej – san o povratku“ banjalučkog Dječijeg pozorišta, poslednje predstave te večeri, rasprema se njena scenografija i na scenu stupa niško Pozorište lutaka. U svom svom sjaju. Već sada, odmah i pre predstave, pa i pre probe. Autobus sa kompletnom scenografijom i kostimografijom, parkiran je kod zadnjeg ulaza na scenu i čitava niška ekipa uz pomoć dobrih domaćina, organizuje se da najpre sve dopremi iz autobusa do scene, potom namesti scenu, složi kostime, pripremi scenografiju, kako bi proba mogla da počne. Reditelj predstave, Bonjo Lungov, iako krhkog zdravlja, strpljivo sedi i čeka svoju ekipu da se pripremi, kako bi počeli sa probom. Sa njim je i njegov asistent Konstantin Karakostov. Pripreme traju skoro dva sata i nakon zahtevne tonske i svetlosne probe, tek oko jednog časa iza ponoći, vreme je i za glumačku. Koliko god je teško poverovati, imao sam tu čast da u gluvo, nekima verovatno za bilo kakav rad nezamislivo doba, pogledam delove iz predstave sa, kako glumci to vole da kažu, ,,ful energijom", bez obzira na okolnosti. Oduševljeno ih posmatram, presrećan što mogu da budem tu i uživam u čaroliji koja dolazi direktno iz Niša... Glumci se daju scenama i probi, kao da je sala ispunjena do poslednjeg mesta, a tu smo tek reditelj, asistent, par čelnih ljudi Pozorišta lutaka i ja. Hvata me san, a ja se hrabrim njihovom energijom i ljut sam na sebe što se meni spava, a oni kao da su spavali celi dan, a ustali su isto kad i ja. Je li ovo taj profesionalizam? Ako i nije, svakako je nešto pozitivno i veoma dobro za jedno pozorište! Proba traje dok reditelj sa glumcima, pozorišnim jezikom rečeno, ne „prođe“ sve što je zamislio, scene, prelaze, promene. Oko tri sata posle ponoći, proba se završava, ekipa odlazi da malo dremne i da najkasnije u 8 sati ujutru ponovo bude tu. Odlazim kući nestrpljivo čekajući jutro, preživljavam prvi čas Akrobatike i žurno odlazim u Dječije pozorište kako ne bih zakasnio na ,,More mašte".

Stižem i u hodniku Pozorišta čujem kako publika koja je gledala prvo izvođenje oduševljeno komentariše da su Nišlije sjajne! Kako deca ni na jednu predstavu nisu pozitivnije reagovala. Srce mi raste i ispunjava se ponosnom toplinom! Ispred ulaza susrećem jednog od članova tehnike i pitam ga za utiske. Odgovara mi: ,,Odlično bilo! Super! Lele, deca oduševljena, vrištala su celu predstavu!" Sreća u meni sve više se širi!

Gledalište se ponovo ispunjava decom željnom predstave, a jedno mesto zauzimam i ja. Željan, jedva čekajući! Predstava počinje. Od ushićenja i radosti što sam dočekao, odmah ispuštam istovremeno i suze i smeh i to traje tokom cele predstave... Zajedno sa dečicom koja svaku scenu isprate sa uzvicima oduševljenja, zajedno očarani magijom pozorišne mašte! Znajući kako su proveli prethodnu noć, pokušavam da im ,,ulovim" makar mali propust. Makar manjak energije. Ne zlurado, nimalo, samo iz neverice da vidim to što vidim. Izoštravam čulo vida. Ne. Ne ide. Oni jednostavno briljiraju. Šta ti je adrenalin! Ja ih jesam već jedanput gledao u Nišu. Ali nadomak domova, odmorne, naspavane. A ovde, nakon dvanaest sati puta, pored festivalske euforije, nakon višečasovne noćne probe koja je trajala do pre tek nekoliko sati, ,,More mašte" ipak uzburkano talasa, razmaštavajući se u beskraj pozorišne scene, silom koja ne manjka, nego se čini da je ima više nego ikad! Na žalost publike koja najmanje od svega sada želi kraj predstave, on ipak dolazi, kako kažu, kao i sve lepo. Osmesi fascinirane dečice Banjaluke dodatno mi greju onu toplinu na srcu od ponosa na Pozorište iz svog rodnog grada!

Hitam u garderobu da im čestitam. Ulazim i zatičem ih kao ratnike preživele nakon višednevnog boja. Vredelo je, društvo, znajte to! ,,Za tebe smo igrali!", saopštavaju mi. Treperim u duši od zahvalnosti i ponosa na ove magične ljude! Od jednog prijatelja iz ekipe čujem kako komentariše utiske: ,,Znači, deca su vrištala kao na Madonin(om) koncert(u)". Pozdravljam ih i ostavljam da se pakuju... Prvi put od početka boravka u Banjaluci veselo skakućem i pevušim ulicom. To u Nišu često radim...

Prvi put mi nakon pogledane predstave na um pada pojam ,,katarza". Izgleda da sam svoju prvu sada doživeo, nadutih očiju od plača, ispunjene duše od smeha. A za ovaj osećaj trebalo je da odem na studije daleko od kuće, da doživim nostalgiju za ljubavlju Niša i da takvim očima pogledam ponovo predstavu koju bih kod kuće smatrao pripadnošću, a sada je smatram privilegijom i takvom ću je smatrati i kada je, Bože zdravlja, budem ponovo gledao u mom Nišu! Hvala Bogu što me putem ,,Mora mašte" umudrio! Pozorištu lutaka iz Niša zahvaljujem rečima: „Ljudi, mnogo vredite! Ostanite takvi i budite samo od toga bolji! Sada jedino to smete!“

I nije glavni cilj gostovanja Pozorišta lutaka iz Niša u Banjaluci bio da osvoji Specijalnu nagradu za kolektivnu igru i Nagradu za najbolju režiju, da išara lica dece Banjaluke osmesima, oduševi žiri i svu publiku. Njihova osnovna misija je nešto drugo, a ona je u potpunosti ispunjena, dragi čitaoče, ako čitaš ovaj tekst.  Mile moje Nišlije, put ,,Mora mašte" je počasni put koji uživaju deca Niša. Stoga, putujte i uživajte...

Hvala našem Lutkarskom!
Hvala vam Ljudi! 

S ljubavlju, iz Banjaluke

Vaš Acke! 

Autor teksta: Aleksandar Stevanović, član Akademskog pozorišta Studentskog kulturnog centra Niš, student prve godine Akademije dramskih umetnosti u Banjaluci