piše Biljana Radenković

Dragi moj Brbljislave,

Pišem ovo pismo tačno pedeset meseci nakon našeg prvog susreta. Sećam se te davne 2010. godine. Šuškalo se po kneževini kako ondašnji knjaz Aleksandar Kanjevac Kanja, ne može da se odluči kome da prepusti svoj presto, kome od dvojice miljenika da ukaže poverenje. Sećaš se? Mi njemu vojvodo, on nama serdare. Eh, kakva su to vremena bila...

Odluči se on, postavi mene za kneza, tebe za ludu i napusti našu kneževinu. Ostadosmo ti i ja. A šta bi bilo da je bilo? Da sam ja postao luda, a ti knez? Gde bi sada bio ti, a gde ja? Ko to zna? Možda veštica Kozodorka? Aaaa... Al' neće, nije kome je rečeno, već kome je suđeno! Shvatio sam to! Mada, još uvek znam da ništa ne znam!

Vaše veličanstvo, kada se poželite malo budalisanja, zbrišite iz tog Vašeg velelepnog kraljevstva i dođite, pohodite moju i Vašu bivšu kneževinu. Moj Brbljislave, ovde je sve po starom. Dosadno je bez tebe. Isprepada me, s vremena na vreme, ona nesretnica Kozodorka da mi nudi svoje usluge, valjda joj ponestane para, šta će... More, daleko joj lepa kuća! Reći ću ti nešto u poverenju... obiđe me i tvoj Marko, valjda sam mu prirastao za srce. Samo tebe nema.

Pametni moj “Diogenu iz bureta”, šta je bilo, bilo je. Ti postade kralj, ja ostadoh knez. Neka... pusti...

Voli te tvoj Mrzislav i jedva čeka da te ponovo vidi!

p.s. “Leba ti”, tako ti pameti tvoje... kako ti je to uspelo? Ihhh...

POŠTOVANI KNEŽE,

Dragi moj Mrzislave,

Nemam pojma.

Fotografije sa pedesete predstave