piše Mirjana Đorđević

Deset godina nakon premijere, predstava „Carev zatočnik“ i dalјe puni salu i nailazi na dobar prijem publike. To ne samo da ukazuje na atraktivnost ove Lozančićeve režije već i svedoči o dubokoj promišlјenoj ideji koja je uspešno prenesna na scenu. Dobro orkestrirana kolektivna glumačka igra koja je lutke oživela kao ubedlјive karaktere s jedinstvenim govorom i scenskim pokretom u okviru funkcionalno izatkane scenografije i propraćena etno melosom,  ukazuju na to da je postignuta harmonizacija predstave u kojoj su svi elementi stilizovani u podjednakoj meri.

Glumački anasambl predstave „Carev zatočnik“: Svetlana Mihajlović, Davorin Dinić, Dejan Gocić, Biljana Radenković, Slobodan Milјković, Aleksandar Kanjevac – Toma Bibić, Srđan Miljković, Mirjana Đorđević, Tatjana Milenković i Stanislava Staša Joković, svojom uigranošću, postignutom sinergijom (kako sa lutkom, tako i među samim animatorima) i uspešno ostvarenom plejadom likova pokazao je, pre svega, da je predstava kolektivni čin. Entuzijazam, uživanje u igri i visoki profesionalizam glumaca održali su umetnički nivo predstave i omogućili joj da i tokom vremena raste i dobija na vrednosti. Svaka lutka u predstavi „Carev zatočnik“ „leže“ uz lutkarevu ruku, a glas glumca se „lepi“ uz lutku, njen izgled i karakter.

Svetlana Mihajlović, u ulozi baba Poleksije sublimirala je celokupno svoje glumačko i lutkarsko umeće što je rezultiralo osvojenim nagradama za ovu ulogu (pet). Povodom stote predstave „Carev zatočnik“ progovorila je glumica Svetlana Mihajlović o snovima koji se samo nastavlјaju:

„ U snu jednog reditelјa čarobnjačka lepa prelјa isprela je zlatnu žicu kojom je mnogo divnih lјudi izatkalo priču o lјubavi, našim naravima, mudrosti, strahovima, junaštvu, plemenitosti i opet o lјubavi, beznađu i nadi. Kako? Duhovito, maštovito, poletno, gotovo nenadmašno.

Čudesne lutke prosto mame na igru, muzika ulazi u krv i divno struji vašim venama, dok svetlo i čitava scena nekom nevidlјivom kičicom oslikavaju tu pred vama baš sve što smo želeli. Srećna sam što sam deo sna, što se Carev zatočnik zove i baš neću da se budim.“

Radost igre prisutna na sceni tokom cele predstave „Carev zatočnik“ poptuno se prenosi na decu i odrasle u publici. Pripovedaju se događaji sa otvorenom i slojevitom perspektivom.  Deca reaguju na dinamiku i ritam predstave, na komične momente i ubedlјivu glumačku igru. Sugestivan i spontan način pričanja priče „Carev zatočnik“ omogućava saznanje o folkloristici našeg podneblјa.

Svojim estetikom ova predstava uspela je da deci gledaocima bude izvor kulturne i pozorišne inicijacije. Razvijajući predstavu kao oblik vizuelne i akustične lutkarske poetičnosti, reditelј Zoran Lozančić uspeo je da dopre do misaono viših značenja i do dublјih slojevitih asocijacija kod odrasle publike. Priča kao univerzalna meatfora, koja poput neumornog oka prati čovečanstvo na njegovom pohodu, prolongira smrt, iscelјuje patnju usled neodložnog zaborava;  smešni vlastodršci koji se ne drže zadate reči, pravi ili lažni junaci našeg ili nekog davno prošlog doba, kao i večito pitanje smisla činjenja dobra, samo su neke od mogućih asocijacija koje ovaj tekst Miodraga Stanisavlјevića u Loznačićevom reditelјskom čitanju nudi. Ako je umetnost pozorišna igra predmeta u pokretu, čiji zadatak je u granicama sredstava da dovede do perfektnog poklapanja ekspresije i materijala, stvaralačke ideje i forme koje izražava i u svekupnosti poklapanja idealnogt i stvarnog (Henrik Jurkovski, Teorija lutkarstva)na kraju nas dovodi do zaklјučka da je predstava „Carev zatočnik“ remek-delo srpskog lutkarstva.

Fotografije iz predstave