Članovi ASITEŽ centra Srbije širom zemlje, pripremiće različite programe da bi istakli značaj pozorišne kulture za decu i mlade i njen uticaj u odrastanju, obrazovanju i vaspitanju novih generacija.

Slogan „Povedite dete u pozorište danas“ upućen je roditeljima, bakama, dekama, obrazovnim ustanovama, učiteljima, vaspitačima i starateljima, velikim i malim firmama, vladama, sa ciljem da se svakom detetu i mladoj osobi pruži mogućnost da zavoli pozorište, da se ostavri njihovo pravo na učešće i užitak u kulturi.

Lep običaj je da ovim povodom svoje poruke napišu istakunuti svetski umetnici. Predsednica ASITEŽa, Ivet Hardi je i ove godine pripremila poruku povodom Svetskog dana pozorišta za decu i mlade, dok je poruku po pozivu napisao Francisko Hinojosa, jedan od vodećih meksičkih pisaca za decu.

IVET HARDI

Predsednica ASITEŽa

“Deca ne mogu sebe sama da povedu u pozorište. Svetski dan pozorišta za decu i mlade koji obeležavamo svakog 20. marta povod je da podsetimo odrasle da od njih zavisi da li će se deca susretati sa umetnošću, i posebno sa pozorištem. Zbog toga naša poruka glasi: Povedite dete u pozorište danas. Pozorište je umetnost koja se događa u određenom trenutku na određenom mestu, i po svojoj prirodi je prolazno - umetnost je jednog trenutka. Satkano je od nevidljivih veza i odnosa stvorenih u sadašnjem trenutku, koji otključavaju ljudsko srce, izazivaju empatiju i neguju radoznalost i zapitanost, što utiče na celokupan razvoj ljudskog bića, i na način na koji će ono u budućnosti posmatrati svet.

Ali upoznavanje sa pozorištem, i samo iskustvo pozorišta nekada može da iziskuje napor od publike. To nije pasivna, “primalačka” pozicija. To je aktivnost koja zahteva pažnju, angažman, otvorenost, radoznalost, i kritičko mišljenje. Ona zahteva potpuni angažman – ne samo intelektualni, već i fizički, emotivni, i duhovni.

Kada je angažman potpun, sva naša čula su stimulisana, iskustvo je bogato, moćno, i menja nas. Mnogi roditelji uviđaju značaj pismenosti – bilo da sami čitaju ili ne. Uviđaju njen praktičan značaj ali i značaj koji ima u pružanju raznih novih mogućnosti za decu i mlade. Oni znaju da se od čitanja ne sme odustati bez obzira što ono u početku može biti zahtevno i frustrirajuće. Ipak, to je ključ kojim se otključavaju novi svetovi, u knjigama se mogu pronaći mnoga mudra uputstva za život... Oni se trude da pronađu knjige kojima će se dete potpuno prepusiti, i pomoću kojih će lako prevazići sve prepreke u opismenjavanju. Zašto se na isti način ne prepoznaje značaj pozorišta?

Od pozorišta se ne sme odustati nakon jednog lošeg iskustva. Od pozorišta se ne mogu očekivati određene ukalupljene forme i sadržaji. Ono može da bude i teško i frustrirajuće, koliko i prijatno i uzbudljivo. Može da se dogodi da gledaocu bude potrebno malo više vremena da spozna sve nivoe znakova, osećanja i značenja predstave. Ali, svako iz publike ima mogućnost da tumači ono što je video na sopstveni način.

Pozorište je za decu jedinstveno iskustvo u kome imaju mogućnost da stvaraju sopstvena značenja, koje zahteva angažman, a kvalitet ovog angažmana će se popravljati ukoliko decu i mlade naviknemo da redovno odlaze u pozorište.

Pozorišna pismenost je važna jer otvara mogućnost za tumačenje i davanje smisla svetu koji nas okružuje. A te veštine su deci preko potrebne u svetu koji je toliko surov prema njima, gde je toliko njih obespravljeno i zapostavljeno zbog siromaštva, rata, sukoba i migracija. Ova deca moraju da postanu naša zajednička odgovornost.

Na svim pozorišnim umetnicima i aktivistima je da omoguće da odrasli koji mogu da POVEDU DECU U POZORIŠTE DANAS razumeju svoju odgovornost prema deci koja možda nikada ne bi upoznala pozorište bez njihove pomoći, i da naporno rade na pozorišnom opismenjavanju dece kao što ih uče da čitaju i pišu.”

Ivet Hardije pozorišna producentkinja, rediteljka, dramska spisateljica i edukatorka, predsednica Svetskog ASITEŽa, nacionalnog ASITEŽa Južne Afrike, zamenik predsednika Arterial mreže, direktorka OutBox lutkarskog festivala vizuelnih umetnosti i kuratorka Family Festival u Južnoj Africi.

FRANCISKO HINOJOSA

Meksički pisac za decu

“Bez ikakvog prethodnog iskustva sem čestih odlazaka u pozorište dok sam bio dečak, sa sedamnaest godina sam režirao predstavu u kojoj su igrali moji drugovi iz odeljenja. Prikazana je neformalno, u našoj gimnaziji, a onda i na pravoj sceni, pred publikom. Komad se zvao “Generalna proba”: bavio se temom droge, ali pre svega (kako i sam naslov kaže) tema je bila sama pozorišna režija. Napisao ga je moj otac, koji se bavio glumom povremeno nastupajući pri lokalnim dobrotvornim organizacijama. Ni on ni ja nismo nastavili da se bavimo pozorištem, osim što sam ja ostao posvećeni čitalac i gledalac pozorišnih komada.

Ipak sam se, sticajem neobičnih okolnosti, tu i tamo ponovo susretao sa pozorištem jer su tokom poslednjih dvadeset i više godina neke od mojih priča za decu bile adaptirane za scenu. U početku, u koliko se radilo o profesionalnim trupama, uvek sam zahevao da mi pošalju dramatizaciju na autorizaciju. Ali, sa vremenom sam uvideo da je bolje da to više ne radim, jer sam shvatio da oni koji se time profesionalno bave bolje znaju da nekih delova priče moraju da se odreknu da bi se štivo uspešno prevelo iz prozne u dramsku formu. Ponekad sam odlazio na te predstave. Onda kada nisam, čitao sam o njima u štampi ili na internetu. Nekada bi moja priča bila u potpunosti ispoštovana. Nekada je služila samo kao predložak, inspiracija za sasvim novo delo. Moja priča “Najgora dama na svetu” je najčešće izvođena, nekada kao monodrama, nekada u pozorištu marioneta, nekada u pozorištu lutaka i senki. Nekada je bila javno čitana, nekada postavljana kao školska predstava, a nekada kao velika produkcija profesionalnog pozorišta. Jednom mi je direkor pozorišta pričao kako su, prilikom jednog izvođenja, morali da spasavaju glavnu glumicu od razjarene mlade publike koja ju je videla kao otelotvorenje zla: stvarnost i fikcija su se pomešali. Svedočio sam i situacijama kada su deca koja su od ranije znala priču reagovala svaki put kada bi ona bila promenjena u pozorišnoj adaptaciji.

Dobro ispričana priča nesumnjivo zaokuplja i osvaja decu u publici i na neki način ih menja. Kada posle predstave izađu iz pozorišta, svet im izgleda drugačije: on biva obojen pozorišnom predstavom koja nam pomaže da vidimo dalje od površine. Nekada kroz identifikaciju sa određenim likovima i situacijama doživljavamo katarzičnu reakciju. To ne možemo kada čitamo u samoći. Jednom kada priča dospe na scenu, sve se menja: sada je to nešto što se dešava tik pred našin očima, nešto što delimo sa drugima. Više nismo usamljeni svedoci. Priča oživljava u našoj mašti, mi postajemo njeni učesnici, jer sa likovim delimo svoja osećanja i strahove, svoje želje i frustracije. Na sceni se fikcija, muzika, ples, pesma, poezija, igra, mađija, akrobacije, udružuju sa pozorišnim elementima: kostimima, svetlom, scenografijom, šminkom, rekvizitom. Naše kulturno nasleđe – pre svega literatura i pozorište – pomaže deci da razvijaju maštu i pronađu dublji smisao života.”

Francisko Hinojosa (Meksiko Siti, 1954) je jedan od vodećih meksičkih pisaca za decu. Odmah po završenim studijama književnosti, počeo je da piše pesme, a onda se okrenuo kratkim pričama i romanima za decu. 1984 dobio je IBBY Nagradu za knjigu “Stara dama koja je jela ljude” i objavio je još deset knjiga. Ove godine ga je Meksički Nacionlni Savet za Kulturu i Umetnost odabrao za ambasadora književnosti za decu i odrasle u Meksiku.