četvrtak, jul 18, 2019

Светски дан позоришта

subota, 30 mart 2019 10:44
На иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ), већ више од 50 година од 1961. године, широм света 27. марта обележава се Светски дан позоришта.

Традиционалну поруку поводом Светског дана позоришта коју сваке године објављује Међународни позоришни институт (ITI), ове године написао је Карлос Селдран, режисер, драмски писац и позоришни педагог са Кубе.

 

Пре него што сам крочио у позориште, моји учитељи су већ били тамо. Саградили су своје куће и своје поетике на остацима сопственог живота. Многи од њих су непознати или их једва памте: радили су у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, да би потом, након много година рада и изванредних успеха, полако напустили своја места и нестали. Када сам схватио да је мој позив и моја судбина да наставим њиховим стопама, такође сам увидео да од њих наслеђујем дирљиву и јединствену традицију: да живим у садашњости и да једино очекивање треба да ми буде да досегнем прозирност непоновљивог тренутка, у којем се сусрећем с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и речи која нешто открива.

Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих делова мог града, да би били с нама, да бисмо поделили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој живот: престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидео шта значи стварати позориште: проживети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским светлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће. Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо, и пружамо једни другима руке у тами.

Позоришна традиција је хоризонтална. Нико не може да тврди да је театар на било који начин у центру света, у одређеном граду или у неком привилегованом здању. Позориште, како га ја доживљавам, простире се по невидљивим географским просторима који једним чином обједињују позоришну уметност и животе оних који је стварају. Сви позоришни уметници умиру заједно са својим непоновљивим тренуцима луцидности и лепоте, сви нестају на исти начин, не остављајући иза себе ништа што би их сачувало или прославило. Велики позоришни ствараоци знају да им не вреди никакво признање када се нађу пред тим задатком који је у корену нашег посла, а то је стварање истинских тренутака, недоречености, снаге, слободе, усред највеће неизвесности. И надживеће их само подаци о њиховом раду или фотографије и видео снимци на којима ће бити забележена тек бледа идеја тога што су урадили. Али тим снимцима ће увек недостајати неми одговор публике која у датом тренутку увиђа да то што се дешава пред њеним очима не може бити пренето нити сагледано ван тог простора, да истина коју тамо заједно доживљавају представља истинско животно искуство, на тренутак прозрачније и од самог живота.

Када сам увидео да је позориште засебна земља, једна велика територија која обухвата читав свет, у мени се зачела идеја која је истовремено оличавала слободу: не мораш да се удаљиш нити да одеш са места на којем се налазиш, не мораш да трчиш нити да се помераш. Тамо где постојиш ти, постоји и публика. Тамо су колеге чије присуство ти је потребно. Тамо, изван твоје куће, имаш свакодневну стварност, непрозирну и непробојну. Стога из своје привидне непомичности радиш да би створио највеће од свих путовања, да би поновио Одисеју, путешествије аргонаута: ти си непомични путник који непрестано убрзава густину и чврстину свог стварног света. Ти путујеш ка тренутку, ка трену, ка непоновљивом сусрету који се одиграва пред онима који су слични теби. Ти путујеш ка њима, ка њиховом срцу, ка њиховој субјективности. Путујеш кроз њих, допиреш у њихове емоције, у њихове успомене које будиш и покрећеш. Твоје путовање је вртоглаво и нико не може да га измери нити спречи. Такође, нико није у стању да одреди његов прави обим; то је путовање кроз машту твојих људи, семе које је посађено у најудаљенију од свих земаља: грађанску, етичку и људску савест твојих гледалаца. Због тога не одлазим, остајем код куће, међу својим блиским пријатељима, привидно миран, и радим даноноћно, јер знам тајну вртоглаве брзине.“

Превела са шпанског Бојана Ковачевић Петровић

КАРЛОС СЕЛДРАН (Carlos Celdrán), Куба

Карлос Селдран је угледни, вишеструко награђивани позоришни редитељ, драматург, драмски педагог и универзитетски професор. Живи и ради у Хавани (Куба), али са својим представама путује по свету.

фото Лаура Рамос

Pročitano 554 пута

Остави коментар

Make sure you enter all the required information, indicated by an asterisk (*). HTML code is not allowed.

FB stranica

 
 

Ulogujte se na sajt

Prisutni posetioci

Ko je na mreži: 28 gostiju i nema prijavljenih članova

Mejling lista

Prijavite se svojim mailom na nasu mejling listu i redovno će vam stizati vesti o našim predstavama, akcijama, dešavanjima...