ponedeljak, septembar 16, 2019

Kako?

subota, 19 decembar 2015 22:38
Druženje nakon predstave, sa učenicima škole „14. oktobar“, štićenicima ustanove „Mara“ i Doma „Duško Radović“, članovima Udruženje Roma „Ponos“, Udruženja samohranih majki, Udruženja distrofičara, Udruženja obolelih od dečje paralize i Udruženja za decu sa mentalnim oštećenjem, Daunovim sindromom i autizmom. 27.decembar 2013. Druženje nakon predstave, sa učenicima škole „14. oktobar“, štićenicima ustanove „Mara“ i Doma „Duško Radović“, članovima Udruženje Roma „Ponos“, Udruženja samohranih majki, Udruženja distrofičara, Udruženja obolelih od dečje paralize i Udruženja za decu sa mentalnim oštećenjem, Daunovim sindromom i autizmom. 27.decembar 2013.
Status majke dečaka sa autizmom koji je bio gost Pozorišta lutaka u Nišu, u četvrtak, 17. decembra, objavljen na njenom Fejsbuk profilu, u kome se navodi da je njeno dete izbačeno iz pozorišta, izazvalo je lavinu negativnih komentara na društvenim mrežama i reakcija medija i javnosti. 

Stekao se utisak da je na jednoj strani majka sa bolesnim detetom, a na drugoj - pozorište za decu. Niko nije shvatio da mi nismo na suprotstavljenim stranama. Molimo da pažljivo pročitate tekst do kraja i da svojim odgovorima i komentarima pomognete da se problemi reše. To pretnjama i pozivima na linč nećete učiniti. Takođe molimo sve medije da svojim tekstovima i prilozima u medijima, pruže ozbiljnu podršku

Namera nije da osuđujemo, niti da se branimo, već da dođemo do odgovora na brojna pitanja koja se nameću. Ali pre toga moramo se osvrnuti na sam događaj.

Svaka priča ima dva istine, pa i ova. Jednu istinu ste već svi čuli ili pročitali, a drugu još niste. A ona glasi ovako. Po rečima mame devetogodišnjeg Danila, on se “samo radovao na način na koji se raduju deca sa autizmom i nije pokazivao nikakve stereotipije”. Iz ugla kolega koji su dežurali u pozorišnoj sali te večeri, ta slika izgleda drugčije. Mališan u sali vrlo glasno i aktivno reaguje. Glumci izlaze iz garderoba koje se nalaze na drugom spratu misleći da se neko povredio. Da je slučajno mali Danilo trčeći prethodno kroz salu zaista pao, polomio ruku, nogu, posekao se, da li bi status majke bio drugačiji? Da li bi reakcije svih prijatelja ove porodice i javnosti bile drugačije? Da, bile bi! Usledili bi, kao i sada, pristojni i nepristojni, vaspitani i nevaspitani, dobronamerni i zlonamerni komentari, ali bi uz sve ružne reči i neprimerene psovke pitanja glasila: “A gde je bilo obezbeđenje?”, “Šta je gledala razvodnica?”, “Kako su mogli da dozvole da dete sa autizmom trči po sali i udara rukama u proscenijum?”, “Ko zna gde su bili, pili kafu, pušili, pričali...”. Srećom, to se nije dogodilo. Nažalost, nešto drugo jeste.  

Kolege su bile na svojim radnim mestima i obavljale svoj posao. A njihov posao je da u pozorišnoj sali vlada mir i pozorišna atmosfera. Često roditelji dođu sa vrlo malom decom,  ponekad i bebama, koje posle izvesnog vremena počnu da plaču. Naravno da ih zamolimo da bebu izvedu iz sale, dok se ne umiri. Molimo roditelje i da deca ne jedu u pozorišnoj sali, da ne šuškaju kesama raznih grickalica, da ne fotografišu, pogotovo da ne koriste blic, jer to smeta glumcima, da ne lupaju nogama o sedište ispred njihovog i ne biste verovali šta ih još sve molimo. Nije reč o diskrimanciji dece sa autizmom, niti o diskriminaciji bilo koje ranjive grupe, obraćamo se svim roditeljima i svoj deci, bez razlike, kada za to ima potrebe.

Dakle, kolega je gospođu Draganu Savić zamolio da dete izvede iz sale ukoliko se ne umiri. Nije joj rekao da izađe, rekao je “ukoliko”, nije izbacio dete niti iz sale, niti iz pozorišta. Nije bio neljubazan, nevaspitan. To ona ne poriče. Gosopođa Savić nije ni pokušala da kaže kolegi da ne brine, da će se Danilo umiriti kad počne predstava. Kako je to bilo ko osim nje mogao da zna, pogotovo neko ko dete vidi prvi put u životu? Odlučila je da izađe, jer kako kaže u svom stautusu ”celog života se sklanja”. Mali Danilo je po izlasku iz sale još burnije reagovao. Kolega je stajao po strani. Majka u svom bolu nije mogla ni da zamisli dilemu koju je on imao u tom trenutuku, da li bi dečaka još više uznemirilo to što prilazi negovoj mami?

Na putu do kuće gospođi Savić i Danilu se desio incident u autobusu koji u svom statusu nije pomenula, ali je svakako uticao na njena osećanja. Po njenim rečima “svi događaji iz te večeri prelili su čašu”. Svu svoju roditeljsku tugu, koja je tako razumljiva i opravdana i nemoć da pomogne svom detetu, iznela je u tom statusu. Ne samo događaj iz našeg  pozorišta, nego i iz prodavnice, iz taksija, iz autobusa, sa ulice, iz bolnice, iz škole i ko zna odakle sve, ne samo događaj iz te večeri, već događaje iz svih devet Danilovih godina.

Ističemo da su članovi Udruženja bili u pozorištu i prethodnog četvrtka i četvrtaka pre toga i četvrtka pre tog četvrtka. Da li se tada dogodilo nešto slično? Ista sala, iste kolege. Ovog četvrtka su se kolege susrele sa nečim sa čim do tada nisu. I tu dolazi onaj niz pitanja koje želimo da postavimo. Ponavljamo, ne da bismo se branili, već da bismo pomogli. Jer odatle je sve i počelo. Iz želje da pomognemo.

Kako veći deo javnosti koji nema u svom bližem okruženju osobe sa autizmom da zna kako da se ponaša u kontaktu sa njima? Kako prepoznati šta je radost, šta nezadvoljstvo ili čak agresija, a šta sterotipija? I da li svako dete sa autizmom svoja osećanja izražava na isti način? Ako je odgovor ne, kako prepoznati šta koje dete želi da iskaže? Da li i kako reagovati? Šta reći zaposlenima u pozorištu ili bilo kojoj drugoj ustanovi, kako da se sledeći put ponašaju? Da puste dete da trči po sali, da udara rukama, nogama, glavicom o razne predmete? Šta da rade ako više dece počne isto da se ponaša? Da li se umešati, ponuditi pomoć roditelju dok pokušava da umiri dete ili ne? Šta reći ostaloj deci u sali, zašto oni treba da sede na svojim mestima i budu tihi i pažljivi, dok je u isto vreme nekom dozvoljeno da trči, lupa i glasno reaguje? Reći im da su ta deca drugačija? Kako prići roditeljima a ne povrediti njihova osećanja? Gospođa Dragana Savić je odlučila da izvede Danila iz sale, ali je napomenula da poznaje roditelje koji bi drugačije reagovali. Da li naše kolege treba da strahuju šta će se dogoditi nekog narednog četvrtka? Treba li zaposleni u javnim ustanovama da idu na radionice, treninge? Ima li uopšte takvih programa? Ko ih organizuje? I hoće li svi roditelji dece sa autizmom ili stručnjaci dati iste odgovore na sva ova pitanja i na mnoga druga koja će proizaći iz ovih? Ako se oni budu razlikovali, koji prihvatiti kao ispravan?

Pozorište lutaka decenijama unazad sarađuje i radi sa brojnim ranjivim grupama, odlazi u ustanove u kojima oni žive, uče ili provode deo dana, igra predstave za njih i priprema predstave sa njima, dočekuje ih na matičnoj sceni, organizuje humanitarne akcije, prikuplja knjige, igračke, odeću ili namirnice za njih i to kontinuirano, tokom, cele godine, ne samo povodom nekog od svetskih dana ili novogodišnjih i uskršnjih praznika, odaziva se na svaki poziv da se pridruži humanitarnom programu, uvažava svaki predlog za saradnju koji neko od Udruženja uputi. Tako je učinilo i ovog puta. Prihvatilo je poziv Udruženja osoba sa autizmom i dogovorilo saradnju, od besplatnih poseta pozorištu, do pozorišnih radionica.  Iz dobre namere, iz želje da pomognemo, proizašlo je nešto što niko nije želeo. Jedan od komentara poziva u znak protesta izalazak na pozornicu i glasno pevanje. Nema potrebe da to radite u znak protesta. Ako će to usrećiti Danila, dođite, pevaćemo zajedno. Naš cilj i jeste da svakom detetu pružimo radost.

Gospođa Dragana Savić devet godina živi život majke – junakinje,  koja sama korača kroz život sa bolesnim detetom. Ne možemo ni da zamislimo kroz šta je sve prošla, niti šta je još sve čeka. Ali i u ovoj situaciji, ponela se dostojanstveno. Nije želela da njen Danilo eventualno uznemiri ostalu decu. Hvala joj na tome. Hvala i članu Upravnog odbora Udruženja za pomoć osobama sa  autizmom, gopsodinu Danijelu Arsenkoviću. Juče je celog dana strpljivo odgovarao na brojne pozive novinara, proveo sa nama sate i sate, trudeći se da razreši situaciju u kojoj smo se svi zajedno našli. I opet ističemo – iz potrebe da pomognemo.

Očigledno nije problem u Pozorištu lutaka, niti u u bilo kojoj drugoj ustanovi, niti o pojedincu, problem je u sistemu. Svet osoba sa autizmom nam je nepoznat. Da li smo krivi zbog toga? Pojedinačno – ne, kao društvo – da. Zato nemojmo kriviti ni kolege, ni Pozorište lutaka, ni Udruženje, pogotovo ne majku.

Sistem ne možemo da promenimo, bar ne brzo, ali možemo da ga pokrenemo. U stvari, već smo ga pokrenuli. I zato smo svi saglasni da ovaj događaj treba preusmeriti za dobroti dece sa autizmom i njihovih porodica. Mi i dalje želimo da učinimo nešto dobro za Danila, njegove drugove i njihove porodice. Ali ne možemo sami, naučite nas - kako.

                                                                                                              

Pozorište lutaka Niš

 

p.s. Pozorište lutaka i Gradsko udruženje za pomoć osoba sa autizmom održaće sastanak u ponedeljak, 21. decembra u 08.00 časova, na kome će razgovarati o daljoj saradnji, edukaciji zaposlenih za rad sa osobama sa autizmom i pokretanju šire društvene akcije.

Pročitano 9205 пута Последњи пут измењено subota, 19 decembar 2015 22:49

5 Коментара

  • Линк коментара marijaprotic nedelja, 20 decembar 2015 23:30 Написао/ла marijaprotic

    Moj predlog: sa tim udruzenjima i Danilovom mamom i jos strucnjaka poput ucitelja, vaspitaca,...pa neka dodju i logopedi,defektolozi,psiholozi,pedagozi,...napraviti predstave za decu, ali i za odrasle kako postupati i prihvatiti dete sa invaliditetom i da predstave obavezno budu namenjene SVOJ DECI.

  • Линк коментара tijana nedelja, 20 decembar 2015 21:14 Написао/ла tijana

    Roditelj sam procenjuje keko će se dete ponašati u datoj situaciji..

  • Линк коментара nadia nedelja, 20 decembar 2015 21:10 Написао/ла nadia

    Svaki roditelj najbolje poznaje svoje dete sa autizmom i sam procenjuje kako će se dete ponašati u konkretnoj situaciji.Većini autistične dece je problem da budu"mirna"jer su hiperaktivna.Svoje dete iz tih razloga ne vodim na kulurna dešavanja...

  • Линк коментара Milena nedelja, 20 decembar 2015 10:00 Написао/ла Milena

    Deca sa autizmom su deca sa posebnim potrebama. Imam iskustva u radu sa takvom decom i ona prosto ne mogu u isti 'kos' sa decom koja nemaju takvih problema. Podrzavam pozoriste lutaka i hvala vam sto postojite.

  • Линк коментара Biljana nedelja, 20 decembar 2015 09:14 Написао/ла Biljana

    A prva tacka na tom sastanku u ponedeljak bi trebala da bude Autizam nije bolest!

Остави коментар

Make sure you enter all the required information, indicated by an asterisk (*). HTML code is not allowed.

FB stranica

 
 

Ulogujte se na sajt

Prisutni posetioci

Ko je na mreži: 47 gostiju i nema prijavljenih članova

Mejling lista

Prijavite se svojim mailom na nasu mejling listu i redovno će vam stizati vesti o našim predstavama, akcijama, dešavanjima...