Момак који је за само неколико недеља оживео легенду из далеког Јапана и тиме натерао све око себе да верују у љубав. Љубав која је вечна, љубав коју ништа не може зауставити, љубав из које настају планине. Скромног изгледа и широког осмеха овај момак шетао је позориштем и својом енергијом све нас је увео у чаробни свет Месечеве Принцезе. Иако има само 25 година, његова каријера и таленат то далеко превазилазе, због чега је прикладније рећи, господин Давид Алић.

Завршио је Академију уметности у Новом Саду у класи Никите Миливојевића. Ово је његова прва луткарска представа, а седма укупно, чиме доказује да нема препрека када се ради срцем.

Зашто си изабрао баш овај текст за своју прву луткарску представу?

Давид:  Мени се много свидела прича између Кагује и Хира, тачније та њихова борба за љубав. На колико год препрека они наилазили и колико год неискрености од стране других људи осетили, они су некако успели да све те проблеме и све са чиме су се суочавали, чак и чињеницу да су други хтели да их спутају, да преброде и да наставе свој пут до краја макар их он одвео, нажалост и у смрт.

Прилично се могу препознати и “Ромео и Јулија” у свему томе као нека вечна тема, али написани на неки мало другачији, мало дечији начин. Некако стално заборављамо да је ово дечија представа и мислим да је за децу веома битно да се од малена уче том путу љубави, да не скрећу са њега јер то увек води у неку погрешност. Сматрам да нас је скретање са пута љубави довело до тога да тренутно живимо у свету у каквом живимо.

Да ли иначе верујеш у вечну љубав?

Давид: Када кажем “вечна љубав” не мислим конкретно само на љубав двоје људи, него на љубав као неко много узвишеније осећање. Љубав као као људска неминовност за опстанак.

Љубав као покретач свега?

Давид:Да, тако је. Покретач свега.

Како си уклопио овај мелодраматични текст у дечију представу?

Давид: Било је то прилично тешко. Код деце је лепо то што им је довољно веома мало да би они направили, размаштали цео свет. И онда су врло битне те асоцијације које им ми нудимо. Видећете да ми у представи немамо ништа од сценографије, имамо празну сцену, али имам осећај да су ствари које глумци носе са собом довољне да дете у потпуности уђе у тај неки свет, да не кажем у јапанску митологију, да уђе у ток приче и да му непогрешиво буде јасно где се налази.

Одсуство сценографије је по мени предност. Ако бисмо је стављали, свако дете би морало на неки начин да гради своју причу око ње. Ако немамо ничега, онда му остављамо слободно да гради тај свој свет како год сам пожели, односно из визуре коју сама прича њему пружа.

Глумци су спомињали да им је био велики изазов и да им се јако допала идеја да нема класичне поделе улога, односно да сви глуме све ликове. Како сте спровели ту идеју, да ли сте задовољни оним што сте урадили у односу на оно како си је ти замислио?

Давид:И тим делом нарације остављамо детету слободу избора, остављамо му слободу да се поистовети са сваким од ликова. Мислим да оно што је пресудило за овај начин извођења је моменат где је прича важна, где је сама прича важнија од јунака приче. Мислим да је то оно што је превагнуло и искрено сам задовољан. Веома је тешко, нарочито када је десеторо људи који константно морају причати  неку причу.

Морају да створе исти став о причи да би је избацили у први план?

Давид:Да, али опет свих десеторо морају знати ток приче и сви се морају надопуњавати, али мислим да су они то јако успешно одрадили.

Свако је успео да остави свој печат у том причању приче или се створило јединство?

Давид: Мислим да се више створило јединство јер на крају нисмо добили 10 различитих људи већ једну особу, мислим да се управо десило да су сви они успели да постану један наратор. То је добра ствар, свар која ставља причу у први план.

Први пут си у нишком Позоришту лутака?

Давид:Да, први пут радим овде.

Какви су утисци после ових месец дана?

Давид:Добри. Пре свега, увек је занимљиво када упознајете неке нове људе и увек је занимљиво да имате ту прилику да на неки начин живите са њима месец дана. Свашта се ту деси - од смеха до суза. Било ми је веома занимљиво. Мислим да су сви веома квалитетни људи и то је оно најбитније. Ми смо за месец дана дали 150 одсто себе и то видим по њима јер су уморни, али што смо сигурнији у представу то је све лакше. Месец дана ми је веома брзо прошло, али бих волео да нагласим да не бисмо смели да радимо представе тако кратко. Бојим се да нас то може довести у масовну продукцију, а позориште није место за то. Позориште захтева стрпљење.

Хоћеш ли се поново вратити у луткарски свет?

Давид:Први пут радим луткарску представу и сам себи сам отворио неки скроз нови позоришни свет који ми је веома интригантан и занимљив тако да ћу се врло радо вратити. Веома ми је драго што сам ту и надам се да ћу се вратити.

Несумњиво је да овај млади редитељ има шта да понуди позоришној сцени у Србији. До сада је радио у Пироту, Новом Пазару, Новом Саду и сада у Нишу. Знамо да ће ова публика са нестрпљењем очекивати његова нова дела, док остатак Србије тек треба да упозна господина Давида Алића.

Intervju vodli: Marija Milenović i Vuk Stanojević

Marija Milenović, diplomirani komunikolog, studentkinja master akademskih studija Pravnog fakulteta u Nišu i Vuk Stanojević, diplomirani komunikolog, student master akademskih studija komunikologije Filozofskog fakulteta u Nišu obavljaju stručnu praksu u Pozorištu lutaka u okviru četvrtog ciklusa programa studentske prakse „U-NI praksa 2018“ koji sprovode Grad Niš i Univerzitet u Nišu.