Ali brojne nepoznanice su ipak bile prisutne. Šta će ih interesovati, šta im pokazati za kratko vreme koliko će boraviti u Nišu, šta im ponuditi ukoliko im se naša nacionalna kuhinja ne bude dopala, da li će im tehnički uslovi našeg pozorišta (spram njihovih) odgovarati, da li će naše sugrađane zainteresovati njihova predstava, da li će uopšte biti gledalaca, kakav će biti prijem publike, kakav će kontakt uspostaviti sa učesnicima radionice i još mnogo tih, “šta”, “ukoliko”, “kako”, “čime”... koji su vodili ka “videćemo”, “rešićemo”... i na kraju do “šta bude, biće”.  

I bilo je.

Subota popodne: upoznavanje, obilazak našeg pozorišta, smeštaj u hotelu, ručak i obilazak grada – pešačka tura. Sve u nekoliko sati. Verovatno iskusnim truističkim vodičima to zvuči uobičajeno, ali nama je predstavljalo malu zagonetku kako im učiniti prvi utisak upečatljivim. Ubrzo smo shavtili da nema mesta tolikim našim strahovanjima. Nasmejani, veseli, radoznali odmah su nas razoružali. Kao pravi pozorišni ljudi, zavirili su u svaki kutak našeg pozorišta, divili se fotografijama naših glumaca u foajeu i plakatama naših predstava. Njima kao dramskim umetnicima, naš lutkarski teatar bio je izuzetno interesantan.

Kasni ručak bio je pun iznenađenja za njih. Što god da su probali, salatu, pogaču, urnebes, dimljeno, rolovano ili punjeno meso, bilo je praćeno dugim i zadovoljnim “mmmmmm...”, “mmmmmm...”. Svoje izraze zadovoljstva želeli su da iskažu i rečima pa su naučili dve reči, “odlično” i “ukusno” i stalno ih ponavljali.

Prvi put su u ovom delu sveta, nisu mnogo toga znali o Srbiji, ni o Nišu. Ali na pomen Piskija, usledilo je gromoglasno i jednoglasno “ooooooo.....” ili bolje to napisati velikim slovima “OOOOOO.....”. Još jedan sportista je proneo ime naše zemlje Japanom – Đoković. Obožavaju ga.

S obzirom na to da je već bio mrak, te večeri obišli smo samo centar grada. Gosti nisu odoleli toboganima i klackalicama na nišavskom keju, a potom je japanske brze pruge zasenio  “double decker” vozić, kojim smo provozali Tvrđavom naših dragih sedam samuraja i dragu Jovanu. Šetnjom Obrenovićevom ulicom i Kazandžijsko sokačetom priveli smo kraju prvi dan njihovog boravka u Nišu.

Nismo mogli da se otmemo utisku da se nalazimo u nekom rijaliti programu, jer su sve što se događalo – snimali. Sve vreme. Objasnili su da će montirati film o svojoj balkanskoj turneji, koji će prikazati na nekom od festivala kratkometržanog filma. Nadamo se da smo za ova tri dana Niš i Nišlije predstavili u najboljem svetlu.

Nedeljno jutro posvetili smo, na insistiranje gostiju, obilasku Koncentracionog logora. Nažalost, za druge istorijske lokalitete nije bilo više vremena. Naša redovna nedeljna predstava se završavala i trebalo je početi sa postavkom njihove.

Prevođenje sa japanskog na engleski, engleskog na srpski, srpskog na engleski, engleskog na japanski i tako u krug x puta (sve čestitke Jovani na strpljenju i smirenosti), odužilo je ionaku zahtevnu postavku svetlosnog parka. Šest sati rada, a ipak je nedostajalo još malo vremena. Gledaoci su pristizali, plato ispred pozorišta i foaje su ubrzo bili dupke puni, a naši gosti su zamolili za još desetak minuta, da bi “prošli još neke promene”. U njihovo i ime Pozorišta lutaka, zahvaljujemo publici na razumevanju. Puna sala, pomno praćenje predstave i gromoglasan aplauz. Sve što je prethodilo tome, više nije bilo važno.

Rekli su kasnije da ih je toliki broj gledalaca obradovao, ali da ih je zbunila mukla tišina tokom predstave. Nisu znali je li to kod nas dobar ili loš znak da li se publici dopada ili ne. Razgovarali smo o tradiciji Narodnog pozorišta dužoj od jednog veka i o skoro sedam decenija dugoj tradiciji lutkarstva u Nišu, publici koju negujemo od malih nogu, gledaocima koji rastu i sazrevaju u pozorištu, publici koja zna da prepozna i nagradi. 

Celodnevna napetost, strepnja i njihova i naša, zaslužile su kratko opuštanje. Tome su se isprečile fudbalska utakmica i zabrana točenja alkoholnih pića, pa time i piva, u ugostiteljskim objektima u krugu od jednog kilometra oko stadiona. Kao domaćini, bili smo zatečeni, jer niti smo znali da se održava utakmica, niti smo ikada čuli za takav propis. Na obrazloženje zbog čega je tako nešto kod nas uopšte potrebno, nismo ponosni. Prošavši ceo red kafea duž Čaira, na skveru prema ulici Nikole Pašića,dočekalo nas je još jedno neprijatno iznenađenje. Iako smo već ušli u restoran, ugostitelj nije želeo u pola deset da primi grupu od devet gladnih i žednih ljudi. Prvo smo pomislili da je u pitanju priča za Riplija. U povratku, sat ipo kasnije, u tom lokalu je još uvek bilo gostiju. Tada smo pomislili da je u pitanju nešto mnogo ružnije i tužnije.

Treća sreća. Ovog puta ćemo ime lokala pomenuti, iako to niko nije tražio. Caffe, Caffe! Prvo nas je dočekao izuzezno ljubazan konobar, potom su nam omogućili da svi zajedno sednemo za sto koji je već bio zauzet i na kraju, pored onoga što smo naručili, počastili turom pića i jednom “Margaritom”. Naši gosti su se podsetili reči koje su dan pre toga naučili, “ukusno”, “odlično” i naučili još jednu “hvala”, ali su svoju zahvalnost izrazili na sebi svojstven način i napravili origami figuru. Mi se takođe zahvaljujemo svima u lokalu “Caffe, Caffe” što su nam pomogli da naš gosti vide i osete lepšu stranu Niša.

Treći dan otpočeo je gostovanjem na Niškoj televiziji, prijatnim razgovorom sa Nikolom o balkanskoj turneji tetara “Dora”, boravku u Nišu, saradnji Pozorišta lutaka i pozorišne asocijacije ASITEŽ, a nastavio radionicom fizičkog teatra u našem pozorištu. Devetoro glumaca Pozorišta lutaka, četiri profesionalna plesača, dva umetnika, petoro japanskih glumaca i jednog japanskog reditelja, povezala je - ljubav prema pozorištu. Spontanost i prirodnost reditelja Kedžira Otanija učinila je atmosferu opuštenom i veoma prijatnom.

Od vežbi opuštanja i razgibavanja, preko prezentacije procesnog rada na nihovoj predstavi, do tabua u srpskom i japanskom društvu... Vrlo brzo smo zaključili da bez obzira rasu, veru, pol, kontinent... postoje zajednički problemi, sa neznatnim razlikama. Govorili smo o tome. Kako?

Iako nisu ni svi srpski, ni svi japanski učesnici radionice govorili dobro engleski, mix srpsko-englesko-japanskog, pantomime i govora tela, doveo je do vrlo interesantnih i maštovitih scenskih postavki i do saznanja da se jezičke barijere vrlo brzo prevazilaze kada se to želi. Možda je u pitanju bio “pozorišni jezik”, ali verujemo da je dovoljno i samo malo dobro volje, ruka prijateljstva i poneki osmeh. Ah, kad bi svi ljudi na ovom svetu...

Sa željom da se ponovo vidimo, u Nišu, Japanu ili na nekom trećem mestu, rastali smo se zadovoljni onim što smo ostvarili. Okupili veliki broj poštovalaca japanske kulture i pozorišne umetnosti, priredili im nesvakidašnji doživljaj, predstavili svoj grad, svoje pozorište, razmenili iskustva, sprijateljili se. A dobar glas daleko se čuje. Ovoga puta, dopreće čak do Japana.

Našim novim prijateljima želimo uspešan nastavak turneje i puno uspeha u Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Virovitici i Čakovcu. 

"Bilo je zadovoljstvo učestvovati i biti deo radionice fizičkog teatra. Energija koja je vladala tokom rada bila je neopisiva, zahvaljujući članovima teatra "Dora", koji su podelili sa nama svoja iskustva u radu na predstavi "Woven/Ayanasu". Novi osećaj scene i scenskog pokreta, novo iskustvo za sve nas koji se bavimo ovom profesijom. Srećan sam što se u Nišu održavaju ovakvi programi i što je Pozorište lutaka Niš organizovalo ovaj nesvakidašnji vid edukacije u sferi fizičkog teatra.

Čestitam im i zahvaljujem na organizaciji i nadam se da će i u daljem radu organizovati radionice za sve ljubitelje teatra, plesa, scenskog pokreta i drugih pozorišnih žanrova."

Petar Peca Stojanović

Predstava

Radionica