A može biti i mnogo duže. Još uvek željni sna stižemo u grad nekad čuven po Željezari. Kružimo, odnosno, lutamo ulicama našom petnaest metara dugom belom lađom (reč je o autobusu „Bova“) i teškom mukom uspevamo da se parkiramo ispred Bosanskog narodnog pozorišta.
Impresionirani smo veličinom zgrade, foajea, hodnika, stepeništa, gledališta, galerija, sale... ali najjači utisak ostavlja scena. Nepregledno prostranstvo. Dubina, širina, visina, broj cugova... sve ostavlja bez daha.
Nakon početnog iznenađenja, kolege iz tehnike prianjaju na posao, a ubrzo im se pridružuju i glumci. Bliži se početak predstave... Deca pristižu i sala koja broji više od četiri stotine mesta, ubrzo je ispunjena do poslednjeg mesta. Dečja graja i žamor su se utišali posle prvih reči naratora. Počinje ples dugih marioneta. Olovni vojnik, Belerina, General Kozja noga, Grba i Tetka Supica pričaju priču o igrčkama zaboravljenim na jednom tavanu. A zenički mališani, kako oni maleni od 3 ili 4 godinice, tako i oni malo stariji, školarci, pomno prate zbivanja na sceni. Osmehuju se, navijaju, tuguju, strahuju, raduju se sa junacima ove divne bajke. I aplaudiraju. Posle svake scene i promene. Uveli smo ih u svet mašte i čarolije. U svet priča i čudesnih likova. U svet marioneta. U svet pozorišne magije. I ko zna koji put se potvrđuje da umetnost ne zna za granice. Da ima moć da približi svako biće svakom biću, bilo malom, bilo velikom, odakle god ona bila. To je naša misija, da pružimo, damo, prenesemo, ali i primimo, saznamo, osetimo, da se upoznamo i približimo jedni drugima.
Ostatak dana proveli smo u razgledanju Zenice. I sve što je po dolasku bilo sumorno i sivo u toku dana je izgledalo drugačije. Reka Bosna, duga i široka, divno šetalište duž nje i zelenilo oko nje, pružila nam je drugu sliku ovog “čeličnog” grada.
Ali šta je grad bez ljudi?! U tih nekoliko sati boravka u Zenici družili smo se našim domaćinima iz pozorišta, Miroljubom Mijatovićem, direktorom dečje scene i Harisom Mujčićem, mladićem koji tek gradi svoj put u ovom teatru. U večernjim satima, pridružila nam se i divna dama, gospođa Lejla Sarajlić, novinarka. Reč po reč, nismo ni primetili koliko sati je ostalo za nama.
Na kraju, potvrđujemo reči koje je, u stilu čuvene “Kazablanke”, Miroljub Mijatović napisao u posveti Monografije Bosanskog narodnog pozorišta koju nam je poklonio, da je ovo “početak jednog divnog prijateljstva“.
Naše nove prijatelje očekujemo u Nišu maja ili juna sledeće godine. Dobro nam došli!
