1. Kako je došlo do toga da baš Vi budete jedan od članova komisije i da li možete da nam kažete nešto više o Vašim počecima, s obzirom da Vam ovo nije prvi mandat, te stoga imate značajnog iskustva?

Verovatno sam neko ko je najduže u istoriji Pozorišta lutaka član komisije koja bira najboljeg glumca sezone, ovo je treći put da budem u njenom sastavu. Dva puta po četiri godine i sada treći put, evo već dve godine su protekle, dakle deset godina sam tu. Zašto sam ja toliko dugo tu? Bio sam glavni i odgovorni urednik Radio Niša, a inače sam kao novinar i voditelj uglavnom pratio kulturu i govorio o kulturi. Pišući o predstavama Pozorišta lutaka,  izveštavajući o premijerama, radeći intervjue sa glumcima i rediteljima, neko je smatrao da sam i stekao znanje o lutkarstvu. Svaku komisiju u kojoj sam bio sačinjava troje ljudi i trudimo se da nikada ne bude preglasavanja, nego da uvek kroz razgovor dođemo do toga ko je najbolji glumac. Tako smo i ove godine zaključili da je Mladen Milojković svojim glumačkim umećem i radom sa lutkama uspeo da, kako sam napisao u obrazloženju, u fotofinišu za prsa bude ispred ostalih kolega. Dakle, ne znači da je neko stvarno bolji glumac za sva vremena od ostalih, nego da je jednostavno u toj sezoni pokazao više, baš kao i u sportu ili u bilo čemu drugom.

1. Koji su to kriterijumi na osnovu kojih određujete ko je najbolji?

Pre svega to je kao kada vidite neku sliku, kada gledate neki film ili kada slušate nekog pevača. Tačno se oseti kada neko ima ono „nešto“ što prelazi granice svakodnevice i ide ka umetnosti. Na primer, na sceni je ceo ansambl koji je fantastičan, ali jedan je Zoran Radmilović, dakle on po nečemu briljira. Recimo ove godine, na žalost, imali smo samo dve premijere. Prva je “Patkica Žutkica”, koja je doživela treću postavku. Ima staus kultne predstave, jer je druga postavka igrana više od 20 godina. To ćete videti kada budete listali knjigu o pozorištu. Ono što je bitno je da je „Patkica Žutkica“ odlična predstava za mlađi uzrast, a druga je “Cveće male Ide” inspirisana pričama Hansa Kristijana Andersena, prilagođena malo starijem uzrastu. Gledajući predstavu vidite kako publika reaguje, a to je jedan od ključnih kriterijuma. To kako mi kao komisija reagujemo, mi smo već možda stariji, blazirani kako se to kaže i videli smo mnogo toga. Međutim, bitno je kako publika reaguje. Ako publika reaguje na tu glumačku energiju, na način na koji govori, način na koji pokreće lutke i praktično im udahnjuje život, vidite da deca to više ne doživljavaju kao neku igru sa lutkama, nego kao stvarnost. Glumac koji uspe da publiku uvuče u tu glumačku čaroliju i da učini da publika tu čaroliju doživljava kao stvarni život, on ima to nešto što, kako Biblija kaže pretvara vodu u vino, što nas uvodi u svet umetnosti. Ove godine je to bio Mladen Milojković, prethodnih godina su bili neki drugi, ali bitno je samo da mi gledajući te predstave imamo na neki način i ohrabrenje za sve nas. Ako se bavimo novinarstvom, ako se bavimo rudarstvom, ako se bavimo pčelarstvom ili nekim drugim zanimanjem, nikada ne treba da se zadovoljavamo nivoom na kome smo, nego uvek treba da težimo nečem višem. Zato za sebe smatram da praktično ništa u životu nisam uradio i da ako nešto treba da se uradi uvek je to sutra. Dakle, danas pokušavam da smislim nešto i uradim, a razmišljam, sutra će biti bolje i to naravno savetujem i vama, mojim mladim kolegama.

1. Svakako da je Vaša pozicija člana Komisije za umetnička dostignuća u Pozorištu lutaka velika čast, ali i odgovornost. Kako Vi gledate na to?

Smatram da je to ono što naš narod zove, medveđa usluga. Kada vam neko učini uslugu, a zapravo vas stavi da radite nešto što je na neki način nezgodno, opasno i možete da dođete u sukob sa ljudima, a zašto? Zato što je prirodno da svaki umetnik za sebe misli da je najbolji i jako je teško da umetnik bude objektivan. Na primer, imate ljude koji smatraju da su ove godine oni bili najbolji i to ne samo kada je reč o glumi. Zbog toga se trudimo da o svakoj predstavi i o svakoj ulozi diskutujemo, da razgovaramo što duže i kada pišemo na kraju obrazloženje, da to bude kao što reče Slobodan Krstić, autor ove knjige, barem 98% tačno. Dakle da uvek objasnite zašto ste tako odlučili, a inače je nezahvalno ocenjivati umetnike. Za neke je recimo neki pisac odličan, a za neke nije. To nije trčanje na 100m pa da kažete sigurno je pobedio taj i taj. Umetnost je teško procenjivati, ja sam se prihvatio te obaveze i drago mi je zato što se družim sa glumcima, a sa druge strane mi je teško da ih ocenjujem jer znam da su svi sjajni.

1. A da li ste imali problema sa nekim glumcem koji je mislio da je bolji od onog kojeg ste Vi izabrali?

Za ovih deset godina nije bilo problema. Bilo je slučajeva da se glumci podele u dva tabora, pa jedni predlažu jednog, a drugi drugog. U takvim slučajevima zaista smo uvažavali mišljenje glumaca. Konkretan slučaj od pre nekoliko godina je glumica koja je bila honorarno angažovana i po pravilniku ne može da dobije nagradu, iako je te godine bila najbolja. U takvim slučajevima vi morate da napravite neku vrstu kompromisa. Dajete nagradu glumcu koji je već u glumačkom ansamblu profesionalac, ali dajete i specijalnu nagradu za mladog glumca, sa preporukom da ta glumica zaslužuje da bude primljena u profesionalni ansambl. Meni je drago što se to zaista i desilo, ne naravno odmah tog trenutka, ali možda nekoliko meseci ili godinu dana kasnije, ta osoba je postala član ansalmbla Pozorišta lutaka.

5. Da li ima među kolegama nesuglasica?

Među kolegama prilikom donošenja odluka ima dugih razgovora. Međusobno jedni od drugih zahtevamo da obrazložimo svoju odluku. Pošto nisam završio glumačku akademiju, završio sam psihologiju, mogu da razumem zašto je neko nekad bolji, a nekad lošiji, odnosno ima bolji dan ili lošiji. Ako drugi članovi komisije pruže dobre argumente, uvek to uvažavam. Ako sam spreman da glasam za vas, a onda čujem argumente da je recimo kolega imao više predstava i premijera te godine od vas, onda pokušavamo da izvagamo da to bude fer. Inače meni mnogo pomaže to što se osim novinarstva bavim i pisanjem. To mi pomaže da sagledam uloge, a ključno u svemu je uvek biti dobronameran, nikada ne misliti da si bolji od dugih i gledati na svet uvek sa te neke vedrije strane.

6. Da li se sećate svog prvog zadatka na mestu člana Komisije i da li ste imali određenu dozu odgovornosti da ispunite očekivanja?

Iskreno sad ste me zatekli tim pitanjem... Imao sam čast da u toj prvoj komisiji budem sa Biljanom Krstić koja je bila upravnica Narodnog pozorišta u Nišu. Na neki način sam puno naučio od nje - kako ocenjivati glumačke kreacije, konkretno kada je reč o Pozorištu lutaka. Ali, ponekad se desi da zaista ne možete da kažete ko je najbolji. Događalo se da je nemoguće u jednoj predstavi, koja je fantastična, za nekog reći: „E ovaj je najbolji“ . Kao kad gledate fudbalsku utakmicu, evo sad je Svetsko prvenstvo, pa ne možete da kažete „Hrvatska je pobedila zbog ovoga ili onoga ili još bolje Srbija “ - (dodao je Petković kroz smeh). Dešavalo se da, kroz razgovore, dođemo do toga da je nemoguće odrediti jednog. Tada ceo ansambl kolektivno dobije nagradu da su oni najbolji. Moram da istaknem da nagrada nije novčana, oni ne dobijaju novac. Nagrada utiče na njihovo napredovanje u profesionalnoj karijeri. Kao kad kažu „On je prvak drame Narodnog pozorišta“, u tom smislu napredovanja u profesionalnoj karijeri je značajna nagrada. Takođe, jako je bitno reći da ni članovi komisije ne dobijaju novčanu nadoknadu. Dakle, svi mi radimo ovo volonterski.

Teodora Stevanović

Cveta Borić

Vukašin Đorđević

Dunja Živić

Studenti II godine Filozofskog fakulteta u Nišu

Departman za komunikologiju i novinarstvo