Šta možete da kazete povodom jubileja?

Vrlo sam srećan što sam imao prilike da vidim i ovu godišnjicu. Ja sam u ovom pozorištu još od prošlog veka, daleke od '63, sa prekidima, sve do penzije, preko 35 godina.

Proživeo sam puno toga lepog, ali bilo je i teško. Uspeo sam da se izborim da se ova zgrada dovrši. Vodio sam sve poslove, nisam imao nijednog jedinog pomoćnika u kolektivu, jer to su bili uglavnom glumci i scenski radnici. Sve je konačno, lepo završeno, zgrada je stvorena.

Jedan od najuspešnijih perioda bio je osamdesetih godina. Tada smo gostovali u Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, Rusiji, Alžiru, kao i u svim okolnim državama.

Nakon dva mandata sam preuzeo posao u marketinškoj službi.

Medutim, moram vam reći jednu stvar, izuzetno je zadovoljstvo raditi sa glumcima, pogotovo s glumcima koji žele da rade i koji vole pozorište, koji vole, pre svega lutkarstvo. Nažalost, došao je jedan period kada se lutkarstvo toliko zapustilo. Došlo je i do promena na sceni. Tako da i sami glumci su, koliko god da su voleli lutku, ipak, želeli da se i telom pojave na sceni. U suprotnom su anonimni, pogotovo dok su se igrale predstave iza paravana ili predstave koje su se igrale kao marionete sa mosta, gde se samo lutke vide i samo se čuju njihovi glasovi.

Prilikom intervjua, na kratko nas je posetila i Živkica Žiža Rakić, o kojoj je rekao:

Ona je bila najangažovanija glumica u pozorištu, došla je negde '72-73. godine. Pre toga je bila u pozorištu u Zrenjaninu. Bila je mlada, lepa glumica. Ali, vrlo radna i vredna! Savladala je animaciju i lutku. I volela je više lutku.

Osim što glumci sve više igraju na živo, šta se još promenilo u pozorištu i u samom lutkarstvu?

Sada se glumci vide, lutke lete, manje se koristi animacija.

Mi smo bili jedno od najboljih pozorišta lutaka u staroj Jugoslaviji. Spomenuo sam taj period 80-ih godina kada sam angažovao Jovana Batu Putnika, izuzetnog teatrologa, evropski priznatog reditelja. On je bio oduševljen novom zgradom i novom scenom. Napravio je legendarnu predstavu,’'Muzika Čajkovskog’'. S tom predstavom smo gostovali i u Moskvi.

Kakav osecaj ste imali kad ste upoznali Sergeja Obrascova?

Ja sam tad razumeo glumce i imao sam tremu da stojim pred takvom veličinom kakav je Sergej Obrascov. Posebno sam bio očaran kada me je pozvao posle prijema i pozdrava sa ansamblom i uveo u svoj kabinet koji je više ličio na izuzetan muzej lutkarstva, plakata, programa, lutaka i priznanja. U drugom izdanju monografije postoji fotografija mene sa tom statutom; rukavica, lutka i dve ruke koje drže dve mace. On je to meni lično poklonio u znak zahvalnosti srpskom ansamblu koji je gostovao u Moskvi.

Kako vidite budućnost lutkarstva?

Da vam kažem, nisam veliki optimista što se tiče budućnosti, iz prostog razloga što ja pripadam onoj generaciji koja pozorište lutaka vidi kroz lutku, kroz lutkarstvo. Međutim, sve je manje kreatora lutaka koji mogu da naprave lutku kako valja.

Da li ste zadovoljni odazivom publike na lutkarske predstave?

Dolazi publika, dolaze deca, dolaze škole i dolaze učitelji sa decom. Deca ko deca, njima čovek ne može da podvali, oni znaju šta je dobra predstava - šta je lepo, a šta nije. Mogu biti i neprijatni, da zvižde i da šetaju kad je predstava loša, neinteresantna, ali umeju i da isprate, da učestvuju u predstavi i da uživaju u muzici.To treba samo čuti i videti.

Šta biste poželeli pozorištu za jubilej?

Želim da to se lepo proslavi, da vlada prijatna atmosfera.

Bitno je da rade i samo da rade! Ako mogu, onda što više sa lutkama, ako ne, barem ono što rade, neka bude kvalitetno. Biće dobro, lutkarstvo će uvek biti tu. Biće i uspona i padova, ali to je život.

Ana Stojanović

Isidora Ćirić

Studentkinje II godine Filozofskog fakulteta

Departman za komunikologiju i novinarstvo