Dragan je duboko nesrećan jer su, kako kaže, vrata zatvorena mladim ljudima, a tamo je ,,mnogo energije, mnogo divnih, mladih, ljudi, sposobnih, da se čovek naježi!''.

Da li smarate da ta situacija može da se popravi?

Ja sam u životu uvek bio optimista, ali više nisam.

A zbog čega više niste?

Takav sam čovek, optimizam je bio moje oruđe. Bio sam glumac četrnaest godina u Osijeku, u Hrvatskoj, glumac u Mostaru. Ovde sam počeo prvo u „Abraševiću“, zatim u Narodnom pozorištu, pa u Pozorištu lutaka... Pa se opet vratio u Hrvatsku i onda me je rat vratio u svoje gnezdo, koje za mene više nije važno, važno je za vas, mlade ljude.

Šta mislite, koliko su mladi uopšte voljni da menjaju trenutnu situaciju, da li se okreću nazad nakon što im se vrata zatvore ili ipak željno kucaju iznova?

Generacija mojih dedova je bila neki putokaz za moj život, generacija mog oca je nešto drugo, a mi smo generacija koja je vama zatvorila puteve i zato mi je žao. Mnogo je poltrona. Mi smo spremni, kao narod, da se suprotstavimo najjačoj sili kad ne treba, a da se od mušice uplašimo i da sagnemo glavu radi interesa. Mentalitet je ono što nas sputava. I ja vama, deci mojoj, moram da kažem: ,,Prevaziđite to na neki način!". Ono što je generacija mog oca pružila mojoj generaciji bilo je povoljnije od onog šta je moja generacija pružila vama. Da li me razumete? Ja se zbog toga stidim, ali je tako. Možda smo mi imali jedan lagodniji put životni pa smo ga zloupotrebili. Govorim uopšteno jer danas srećem na ulici divne, mlade ljude, ali primećujem i da je nešto, zbog porodičnog vaspitanja, skrenulo sa pravog puta i tu nema sreće.

Dakle, smatrate da je porodično vaspitanje jako važno?

Porodica je osnov, osnov države. Država bez porodice ne može, a mi smo uništili i jedno i drugo. Zato vama nije lako i vi, mladi ljudi, puni energije, menjajte to. Ne dozvolite klimanje glavom. Ako se na svaku prvu prepreku ide sa dimenzijom da je izbegnem, da mi bude drugi put lakši, to nije dobro. Ako u prvoj prepreci ne pružiš otpor, gotovo je.

Da li pozorište predstavlja, na neki način, porodicu, stub i oslonac za mlade ljude?

Pozoište ne može da pobegne od dnevnih događaja, od porodice, vaspitanja, od ulice, od političkih događaja, nažalost. Nije pozorište nekad bilo kao danas. Sve vrednosti su pale. Kad padnu vrednosti nema ni pozorišta, nema ideja, nema energije. Pozorište, a pogotovo pozorište lutaka i lutkarstvo, to je magija. Ja sam prvo počeo kao glumac u Narodnom pozorištu i kada sam video kolike su mogućnosti ovde, kakva je to magija, usmerio sam sebe u tu dimenziju stvaralaštva i umetnosti. Moje najveće umetničko delo je upravo lutkarstvo. Kod nas se lutkarstvo svodi na decu, a nije tako u Evropi i u svetu. Lutkarstvo je magija, tu se sve može, to je kosmos. To je velika umetnost, nažalost ona uvek ide u skladu sa vremenom. Ovaj teatar ima veliku prošlost. Za ovih 60 godina je mnogo genijalnih umetnika i stvaralaca stvaralo i prošlo ovom kućom. Koliko je to bogatsvo, a sve je to palo, nekako nema više energije, ideja, sve je površno, čudno.

Izgleda da više uživate u lutkarstvu?

Uživam i tamo i ovamo. Glumac mora da se preda. Glumac može da bude dobar lutkar samo ako je dobar glumac. On mora da prenese svoj doživljaj preko lutke. Svaki glumac mora da zapeva, mora da zaigra, mora da svaka njegova izgovorena reč bude na nivou, da se to čuje i u poslednjem redu jer su se pozorišta stvarana da se i šapat čuje u poslednjem redu. Pogotovo u lutkarstvu, lutka je ispred glumca i glumac mora da daje veći intenzitet u svojoj dikciji i u izlaganju da bi se to čulo. Danas se malo vodi računa o tome. Sad je došlo neko novo vreme, pa sam ja i u ovom teatru igrao predstave sa bubicama, što je nedopustivo. Bubica izveštači glas, to više nije priroda. Ona je jako dobra ako se nastupa na otvorenom prostoru jer glumac i tada mora da se čuje. Ako se glumac ne čuje, ništa nije postigao.