Један од првих задатака био је да погледају представу „Море маште“ и пренесу своје утиске. Прочитајмо их.

Пливање са лакоћом у „Мору маште“

Многи, а међу њима и ја, при помену луткарског позоришта одмах помисле на представе за децу. То није у потпуности тачно, пошто луткарске представе нису само за најмлађе. Одличан пример за то је представа „Море маште“, уједно и мој први сусрет са Позориштем лутака у Нишу. Овај комад је подједнако намењен деци и старијима, а са лакоћом је заробио моју пажњу.

Првобитна моја идеја је мање-више била да је реч о неким крпеним луткама које глумци навуку на руке и померају их сакривени иза паравана док се дијалог одвија. Ох, каква срећа што сам толико погрешио!

Пре свега, овде је реч о импровизованим луткама. То нису човеколике фигуре сличне ономе што сам замишљао, већ су (условно речено) лутке заправо скуп апстрактних линија, материјала и текстура. Комбинацијом тих елемената могућности представљања су знатно веће, а резултати импресивнији. Музика је такође далеко од моје детињасте претпоставке. Уместо дечијих песмица, велики део представе прати музика електронског уметника Жан-Мишела Жара, дефинитивно намењена старијим генерацијама. Светло сјајно прати музику, те на тренутке делује као да је у питању ласерски спектакл са вишемилионском публиком, заштитни знак овог француског мага. Сценски покрет и кореографија су одлично замишљени и изведени, те на сцени просто теку.

Сценографија је скоро непостојећа, реквизита тек нешто више од тога, али глумци су они који то сјајно надомешћују. Сакривени у мраку и често не више од неколико линија, фигуре које они праве потврђују да мање је више. Епитети попут ултраљубичастих животиња и Чича-Глиша не значе много написами, али на сцени су изврсни. Реквизити у другом делу су само дугачке ресе којима глумци манипулишу, али и даље сасвим довољни за изненађења. Док класична музика иде у позадини, на сцени настају нове фигуре и сцене настале савијањем поменутих тканина. Још једном, минимализам само потврђује креативност и машту.

Завршни део је везан за традицију наших крајева. Традиционална ношња, предмети везани за етно мотиве и, пре свега, музика и коло, иако свима добро познати са лакоћом воде до кулминације. Деца у публици се уз „Нишку Бању“ веселе као да су на фестивалу фолклора, без задршке испољавајући одушевљење. А то је уједно и најбоља оцена представе.

Можда немамо море, али имамо „Море маште“. Ускочите и ви!

Вук Станојевић