Већ деветнаест година АСИТЕЖ међународна асоцијација позоришних институција и појединаца слави 20. март као Светски дан позоришта за децу и младе са циљем да привуче пажњу шире јавности ка позоришној култури и уметности за децу и младе. Уобичајена порука „Поведите дете у позориште“ упућена је одраслима: родитељима, бакама, декама, учитељима, васпитачима, старатељима и другима који баве децом и младима.

Ове године, због актуелне ситуације овај дан обележиће се на другачији начин у односу на претходне. Поред задатка који је ова заједница ставила пред себе, да пренесе поруке широј јавности о значају и дејству позоришта у развоју и васпитању деце и младих, о заједничком деловању које може да утиче на статус, боље разумевање и видљивост позоришта за децу и младе, овогодишњи Светски дан позоришта за децу и младе поруку о заједништву ставља у први план. 

Наиме, Национална заједница позоришта за децу и младе АСИТЕЖ Србије покренула је кампању „Позориште у твојој соби“ којом позива позоришта, уметнике и ствараоце који се обраћају младој публици, Аситеж чланове и они који то нису, да поделе садржаје и програме различитих формата; представе, радионице, причаонице, вежбаонице заједничком акцијом која користи вирутелни простор. И ураво се то дешава. Број објава свих нас које бавимо позоришном уметношћу за децу и младе о програмима које ћемо емитовати на инетренту је сваким даном све већи. Ни сада не одустајемо до традиционалне АСИТЕЖ кампање „Поведите дете у позорште“. Напротив, управо у време кризе деци и младима, као и њиховим родитељима потребна је највећа подршка. А ми смо уз њих. Заједно.

Интернационална АСИТЕЖ заједница се уобичајено оглашава са две поруке: поруком председнице светског АСИТЕЖа, Ивет Харди и поруком по позиву, коју је ове године припремио Јоши Оида, јапански глумац, позоришни редитељ и писац. У име Националне АСИТЕЖ заједнице поруку је припремила Миња Богавац.

#pozorišteutvojojsobi  и #poveditedeteupozorište

 Миња Богавац

„... Одрасли кажу: деца се играју... и одрасли су, делимично, у праву. Јер, онда кад се играју, деца уствари праве позориште, потпуно несвесна да то чине.

Водите децу у позориште, да би сутра била бољи људи!

Водите децу у позориште, јер је оно простор у ком се догађају само лепе ствари.

Ту нико није дошао муком, нити зато што тако мора, па најгора ствар која у позоришту може да вам се деси, јесте да да постанете исто ово што сам ја.

Сећате се: ја сам театрохоличарка!

Па, чак и кад не знам да ли та реч постоји, у неком речнику, знам да све што измислим – постоји, у позоришту.

Водите децу у позориште, да не забораве да измишљају!

Јер, свет је без тога досадно и врло тужно место.“

Милена Миња Богавац(Београд, 1982) је списатељица, драматуршкиња, позоришна редитељка, сценаристкиња, песникиња, драмска педагошкиња, активистикиња и радница у култури. Од јуна 2018. ради као директорка Шабачког позоришта. Милена Миња Богавац је чланица Аситежа Србије а у периоду 2015-2017 члан Извршног одбора Удружења.

Цео текст можете прочитати на:http://www.assitejsrbija.org.rs/srpski/aktuelno2.php

  Ивет Харди

„..Као позоришни уметници морамо да нађемо начине да дарежљивог духа позовемо децу и младе људе да у ове сусрете уђу, с жељом да слушамо публику онолико колико и ми желимо да она слуша нас...

...У овом добу кад је све више људи одбачено, враћено с граница и аеродрома, одбијено зато што потичу из другачије класе, етницитета, језика или религије, уметник је онај који има капацитет да пружи осећај припадања, осећај повезаности.

А то је сваком детету потребно.“

Ивет Хардије председница Светске мреже позоришта за децу и младе АСИТЕЖод 2011. године.

Цео текст можете прочитати на:http://www.assitejsrbija.org.rs/srpski/aktuelno2.php

*са енглеског превелаМарија Стојановић

 Јоши Оида

„...Од како сам се родио, одрастао сам све време имитирајући своје родитеље. Како се хода, како се једе, како се говори; све то сам научио имитирајући родитеље. Онда, од тренутка кад сам био довољно стар да разумем ствари, научио сам да идем у позориште, у које су ме водили родитељи. Позориште је за мене било чаробна земља.

Прво што се види кад се уђе у позориште била је спуштена завеса. Сећам се да сам чекао да се завеса подигне с огромним ишчекивањем, питајући се шта се иза те спуштене завесе налази. Кад би се завеса коначно отворила, иза ње је био свет снова сачињен од сценографије, светла и костима. Некад је то било нешто налик стварном свету, а некад пејзаж у стварном свету немогућ. Било је ту извођача у различитим обличјима, који су се смејали, певали и играли. А током паузе, чули су се звуци лупања и звекетања. Било је то мало позориште, а ја сам седео у првом реду, могао сам да подигнем завесу и провирим. На моје изненађење, сцена се за трен мењала, велика сценографија се окретала и повлачила уназад. Касније, код куће, имитирао бих глумце. Омиљен ми је био лик самураја. Нацртао бих мужевне обрве, направио перику и играо се мачевања с другарима, мачевима од бамубса...“

Јоши Оидаје глумац, позоришни редитељ и писац. који је почео каријеру као глумац у класичном јапанском театру а од 70-их година је радио са Питером Бруком у Међународном центру за позоришна истраживања ЦИРТ. Познат је широм света кроз улоге остварене у представама “Махабхарата”, “Бура” и др. Такође је режирао бројне представе и опере и објавио 1989. књигу “An Actor Adrift ” која је преведена на 17 језика и сматра се глумачком библијом широм света. Примио је више витешких признања у Француској где живи и ради.

Цео текст можете прочитати на: http://www.assitejsrbija.org.rs/srpski/aktuelno2.php

* са енглеског превелаМарија Стојановић