Poruka „Povedite dete u pozorište danas“ upućena je roditeljima, bakama, dekama, učiteljima, vaspitačima i starateljima, sa ciljem da se svakom detetu i mladoj osobi pruži mogućnost da zavoli pozorište.

Kao i hiljade pozorišta okupljenih u više od 85 nacionalnih ASITEŽ centara u svetu i u našem pozorištu ćemo gledaocima pre početka predstave u nedelju u 11.30, pročitati poruke uvaženih umetnika. Predsednica ASITEŽA, Ivet Hardi je i ove godine napisala poruku, dok je poruku po pozivu napisala Dženi Sili, umetnička direktorka pozorišne trupe Greje, gluva osoba.Time ASITEŽ želi da skrene pažnju na desetogodišnjicu Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom i da istakne i podrži prava svih na umetnost i kulturu i na puno učešće osoba sa invaliditetom u profesionalnom kulturnom životu zajednice.

 Ivet Hardi

“Prošlo je pet godina otkako smo pokrenuli kampanju  “Povedite dete u pozorište danas” koja se sprovodi širom sveta svakog 20.marta, na Svetski dan pozorišta za decu i mlade. Ta kampanja članovima ASSITEJ-a otvara mogućnost da zastupaju i promovišu načela asocijacije i da, u vidu poruka, govora i članaka, iznesu razloge zašto je potrebno decu i mlade izložiti uticaju pozorišta.

Među  tim  razlozima  su  i  sledeći:  pravo  dece  kao  građana  na  kulturu;  činjenica  da  pozorište  pruža sveobuhvatno  obrazovanje  kroz  podsticanje  raznih  vidova  inteligencije;  važnost  razvoja  znatiželje, mašte i radosti kod dece; potreba dece da u svetu koji često dovodi do konfuzije i očaja pronađu nadu; važnost razvoja estetske svesti i sposobnosti da se prihvate razni umetnički izrazi; potreba za društvom, povezivanjem i empatijom; svojstvo pozorišta da postoji u sadašnjosti, kao i njegova osobenost da nam pruža  mogućnost  da  se  suprotstavimo  i  preispitujemo  neposrednu  realnost;  potreba  za  prihvatanjem različitih stavova...

Pitam se, međutim, ne postoji li još jedan, važniji razlog zašto umetnici stvaraju za mladu publiku, razlog koji nadilazi sve ove prethodno navedene.

Taj razlog bi mogao biti neuporedivo ličniji. Stvarajući za decu i mlade, mi pružamo i sami sebi priliku dagajimo, iscelimo i osnažimo dete u nama samima.

Kada je grupa mladih u jednom gradu južne Afrike krenula da radi na predstavi za sasvim malu decu, shvatili  su  da  to  pred  njih  postavlja  zahtev  da  najpre  sami  u  sebi  izgrade,  ponovo  otkriju,  a  u  nekim slučajevima otkriju i po prvi put... nevinost, nežnost, ranjivost, potencijalnu celovitost. Time je pokrenut dubok proces isceljenja ovih mladih umetnika koji je na njih snažno uticao i podstakao ih da nastave sa istraživanjem u tom smeru.

Upravo  ta  duboka  lična  potreba  i  jeste ono  zahvaljujući  čemu  možemo  uticati na  druge.  Posvetivši  se nezi sebe samih, zalečivši sami sebe, mi postajemo sposobni da ostvarujemo duboku vezu sa publikom. To nam, isto tako, omogućava da ponudimo roditeljima i deci, porodicama, nastavnicima, starateljima i onima o kojima se oni staraju, priliku da svet sagledaju očima najmlađih.

Vrlo često na izlasku iz pozorišta čujem kako roditelji kažu: „Ne mogu da verujem da je izdržao/izdržala da sedi tako dugo“ ili, „baš mu/joj je bilo smešno“... u toj spoznaji roditelja kakvo je, zapravo, njihovo dete, leži pravi domet pozorišnog umetnika koji je predstavom uspeo da učvrsti te najvažnije spone. Ono  najznačajnije  što  nam  pruža  pozorište  za  decu  i  mlade – bilo  da  smo  umetnici,  pubika,  roditelji, nastavnici ili deca – možda upravo i jeste taj dar da sagledamo celinu u rasparčanosti i da otkrijemo ko je oduvek i trebalo da budemo.”

Ivet Hardi je pozorišna producentkinja, rediteljka, dramska spisateljica i edukatorka, predsednica Svetskog ASITEŽa, nacionalnog ASITEŽa Južne Afrike, zamenik predsednika Arterial mreže, direktorka OutBox lutkarskog festivala vizuelnih umetnosti i kuratorka Family Festival u Južnoj Africi.

Dženi Sili

“Svet bez umetnosti i pozorišta mi je, jednostavno, nezamisliv. Za mene lično, kao maloj gluvoj devojčici, časovi baleta bili su utočište. U tom vizuelnom svetu učestvovala sam očima, a to što nisam morala da čitam ništa ni sa čijih usana predstavljalo je pravo olakšanje. U potpunosti bih utonula u vežbe i uživala u stvaranju baletskih priča i u samom izvođenju. Balet je, tako, predstavljao moje prvo iskustvo pričanja priča,  a  kako  sam  rasla,  tako  sam  počela  da  se  bavim  pozorištem  i,  što  je  još  važnije,  pozorištem  za mlade. Kako je to fantastična jedna škola za svakog glumca i kako izvanredna prilika da kreativni prostor podeli  sa  decom  i  mladima,  da  čuje  njihove  životne  priče  i  pretoči  ih  u  predstave,  da  iskaže  njihova iskustva, iskušenja i nedaće.

Dok  ovo pišem,  režiram  dramu  Majka  Kenija,  „Kamenje  odrastanja“  koju  sam,  pre  18  godina,  režirala rame  uz  rame  sa  Džonom  Palmerom  za Interplej,  festival  mladih  pisaca.  Ta  tadašnja  predstava  (kao, uostalom, i ova koja trenutno nastaje, a koju igra novi ansambl pozorišne trupe Greje sačinjen of gluvih i izvođača  sa  invaliditetom,  uzrasta  20-22  godine)  bila  je  namenjena  mladim  ljudima  sa  velikim  i višestrukim  invaliditetima,  za  mlade  gluve  i  slabovide  ljude,  za  osobe  sa  i  bez  invaliditeta.  Radost stvaranja koja podrazumeva poklanjanje pažnje kreativnom pristupu znakovnom jeziku, audio opisima, zvuku i atmosferi, duboko prožima stav da pozorište u potpunosti i na ravnopravan način treba da bude dostupno SVIM mladim ljudima.

Izuzetno me frustrira činjenica da važnost stvaranja za mlade i sa mladima još uvek niti je u potpunosti prepoznata niti dobija adekvatnu finansijsku podršku. Boli me svest o tome da se u mnogim državama smatra da deca sa invaliditetom ne treba da stiču obrazovanje, ali me, sa druge strane, mnogobrojna putovanja širom sveta podsećaju na sve vas koji se borite za isto što i ja i učvršćuju u meni veru da smo mi ti koji nećemo dozvoliti da svet ostane bez pozorišta, kao i u to da pozorište edukuje život.

S  obzirom  na  to  da  se  ove  2016.  navršava  10  godina  kako  su  Ujedinjene  nacije  usvojile  Konvenciju  o pravima osoba sa invaliditetom, u prilici smo da se uhvatimo za ruke i obuhvatimo celu zemljinu kuglu, te da na taj način zajedničkim snagama istrajemo u nameri da radimo na stvaranju, kreiranju i razmeni pozorišta koje je važno, koje stvaraju oni koju su važni, za one koji su važni.”

Dženi Stili je umetnička direktorka pozorišne trupe Greje, jedna od reditelja Paraolimpijskih igara održanih u Londonu 2012.

Obe poruke prevela je sa engleskog na srpski Vesna Radovanović.