Prvi put su „Tri praseta“ zaigrala na sceni Pozorišta lutaka 1982. godine, u režiji Borislava Mrkšića, a 1988. godine rimejk je postavio Zoran Lozančić. To je priča o drugarstvu, ljubavi i zajedništvu, aktuelna danas kao i nekada.
U monografiji Pozorišta lutaka, autor Slobodan Krstić napisao je: „Nakon ponovnog stavljanja na repertoar ove Andersenove bajke, mnogi su bili skloni verovanju da će rimejk predstave, koja se više od deceniju igra u ovoj kući, biti na dobrom standardnom nivou i ništa više. Svi koji su tako mislili, grdno su se prevarili, jer je Zoran Lozančić publici priuštio vrhunsko zadovoljstvo. „Tri paseta“ su, u stvari, visoko estetizovana predstava, pre svega zahvaljujući jasnom, preciznom, nekonvencionalnom rediteljskom rukopisu, ali isto tako, i zbog sjajne scenografije, prekrasnih lutaka, kostima, mudrih i raspevanih songova i muzike, koja nije potpora, već neizostavni deo predstave.“
Scenografiju je radio Nenad Živadinović, lutke Boris Čerškov, kostime Aleksandar Pavičević, muziku Borivoje Mladenović, a tekstove sonogova Božidar Milivojević. Uloge tumače Svetlana Ceca Mihajlović, Tatjana Milenković, Slobodan Miljković i Ivan Đorćević u početku, a danas Dejan Gocić.
Predstava „Tri praseta“ otvorila je vrata mnogih revijalnih i takmičarskih festivala u zemlji i inostranstvu i osvojila 6 nagrada, od čega dve za scenografiju, tri glumačke i jednu za specijalen efekte. Do sada je izvedena 225 puta i svih osamanest godina pleni pažnju gledalaca. A songove o Mucku, Gucku i Bucku uvek pevaju zajedno iglumcii deca i roditelji.
„Ja sam Mucko i najmlađi,
kažu da sam i najslađi.
Ja sam ponos svoje mame,
pravim kućicu od slame.
Hoćemo da repujemo,
a možda da stepujemo.
Te stepove mi ne znamo
al' repove svi imamo.
Jedan za sve, za jednog svi,
Takvi smo mi - neuništivi.
Mi smo braća, tri praseta,
nama niko baš ne smeta.
Mi volimo da radimo,
pevamo i da gradimo.
Jedan za sve, za jednog svi,
Takvi smo mi - neuništivi.
Moje pravo ime je Gucko,
Nisam lujka kao Mucko.
Da mi bude topla kuća,
ja je pravim baš od pruća.
Kad sam još bio mali,
ime Bucko su mi dali.
Moja pamet nije mala,
pravim kuću od cigala.
Mi smo jaki, mi smo čvrsti,
Jer smo složni kao prsti.
Jedan za sve, za jednog svi
Takvi smo mi - neuništivi.“