120 SATI OD KUĆE

16. maj, 8:50h

Kiša pada.

10:30h

Lije.

12h

Prestala je.

12:06h'

Neeeeeee.

Gledam asfalt kako se topi od nje. Kao da će ovaj put da sruši i da će vozač morati da bude vešt da zaobiđe sve prepreke. Kao ogromni blokbaster u kome se malo glumi a mnogo toga je na efektima u postprodukciji.

I ovako još osam sati.

16h

Omanji pas, napušten, sa crnom dlakom koja na krajevima ima srebrnu boju, istog trenutka nas je spazio. Koleginici se odmah zalepio za srce. Šepao je i nepažljivo je prelazio ulicu. Bio je mio. I bilo nam je žao da ga ostavimo. Mislim da smo već razmišljali kako da ga prošvercujemo u autobus. Koleginica ga je stavila pod jaknu, zamolila sve da se slikaju i da se udalje od vrata autobusa i zamolila da je sačekaju pošto je zaboravila fotoaparat. Unela ga je i svi su to prihvatili najsrdačnije i svi smo živeli srećno u autobusu do kraja života.

Nije se tako desilo. Nahranili smo ga što dalje od autobusa da ne bi bio blizu ogromnih točkova. Pogledao nas je i rastali smo se. Valjda će se snaći.

Napustili smo Višegrad.

17. i 18. maj

Kada učestvuješ na festivalu lutkarskih pozorišta, najvažnije od svega jeste da shvatiš da je sve već viđeno, a sa druge strane da je sve novo i da je sve unikat. To je lepota ovih okupljanja. Prilika da vidiš kako neki drugi ljudi, neki drugi narod stvara. Upoznaješ se sa vizijama drugih, analiziraš ostvarivost pravca koji je predložen na sceni. Sastaješ se sa različitim tehnikama i zapisuješ u glavi zanatske modele koji ti mogu sutradan pomoći ili te mogu inspirisati u kreiranju svog sveta na sceni. Velika je to moć. I zato je bitno gledati sve.

A najlepša stvar na ovom festivalu jeste neodoljiva reakcija naših najvernijih i najodanih pratilaca - dece. Istočno Sarajevo nema ustanovljenu scenu za najmlađe, tako da je svake godine ovo zaista praznik za njih. Komentari, reakcije, osmesi čine da svakom ansamblu bude uživanje što je baš tu, i ma koliki put da je prešao, taj osećaj da si nekog uveselio ili probao da mu preneseš neku poruku koju će kasnije upotpuniti sa svojim vaspitačima, briše svaku nezgodu ili teskobu. To je ono što ispunjava. To je važno.

Upoznao sam nekoliko trupa koji pretežno žive od festivala. Oni su sebi sve, i direktori, i dekorateri i glumci, i marketing. I sve oko njih funkcioniše prema ugovorima, preko projekata. Nemaju stalno zaposlenje, niko im ne uplaćuje socijalno i zdravstveno, koliko si dobar toliko para. A može da se zaradi. Moraš da imaš poznanstvo i da si ok lik, ne namćor i - prihvataju te. I da si vredan. I spreman. I talentovan.

Program je bio bogat. Stalno smo nešto gledali. Svi. Kao jedan veliki tim. Reprezentacija. Tako smo izgledali. I svi su to primetili. Kao jedna prosto proširena rečenica. Neko je bio prosta a neko složena reč, neko je pak morao da bude zapeta a neko tačka, u zavisnosti od uloge u njoj. I svako je znao gde mu je bilo mesto.

I rečenica je bila jasna. Precizna. Duhovita. I svi su je razumeli. Zato smo se i upisali u „Bukvaru lutkarstva“ u Istočnom Sarajevu.

19. maj, 14:02h

Opet kiša. Moramo da se sakrijemo.Ulazimo u prvu kafanu koja nam se čini većom, da možemo svi lepo da sednemo kao ranije, sa preduzećem. I eto je. Ona, zvezda bivše Jugoslavije, naša sugrađanka, vlasnica lokala. Odlepio sam. Kao da sam video Kardašijanke. Baš se videlo da sam odlepio. Ustvari, kad bolje razmislim, ja i ne poznajem njen rad, znam onu gde devojku ogovara naselje u kome živi i numeru čekanja tela i prirodnog osećaja ljubavi u iščekivajućem odnosu. Hteo sam da slikam sa njom, da imam uspomenu. Mag objektiva je naštelovao pravi odnos i slika je mogla da nastane. U tom trenutku predložila je da se slikamo pored mermernih stepenica. Naravno, kako se ja toga nisam setio?! Zavodili smo kameru i od planirane jedne, nastale su dve fotografije. Čoveče, toliko je sve dobro ispalo. Sigurno će nam pustiti turu pića, mislio sam. Vratili smo se telesnim aktivnostima. Kasnije je svratila da se pozdravi. Ishvali se i nestade. Turu pića nije pustila. Ostao je samo osećaj NIŠLIJE LI SMO, PA ISPOŠTUJ NAS, AMAN.

20. maj, malo posle 13h

Dodela nagrada prošla je brzo. Uvek se zbunim se kada nas prozovu, ne zato što ne očekujem, nego, nekako si izložen i odatle ide taj osećaj nelagodnosti. I kod kolega sam to primetio. Dok smo hodali prema finalnom delu pred put, hrana, piće, hleb za poneti, kolega mi je objasnio neke stvari u vezi sa nagradama koje smo osvojili:

‘’Velika čast je ukazana predstavi “Zlatokosa” na Lut festu u Istočom Sarajevu da prva ponese novoustanovljenu nagradu "Kamena ruka Henrik Jurkovski", nazvanu po velikom svetskom istoričaru, dramaturgu i teoretičaru lutkarstva!’’

me feeling wooow & fanstastic

Oko 17h

Mala pauza na istom onom mestu koje tera na tišinu. Izlazimo iz autobusa i taman da spustimo svoje đonove, kad ono mali švrća skače, hoda i ne šepa više. Hej, ludače pa ti si dobro. Trči po krugu i zaista se raduje što nas vidi. Moja rodbina i najbliži se ne raduju tako. Koleginica mu servira večeru u obilnoj količini. Neka ima, ko zna kada će ponovo jesti. Najvažnije je da si nam dobro. I da se sećas, a ostalo... Opet počinje kiša. Moramo da uđemo. Mališa podiže glavu i ne nasmeja se. Ostade da gleda dok ne nestasmo iz ove priče.          

Na Sedamnaestom međunarodnom festivalu lutkarskih pozorišta za djecu, „Lut Fest“, koji se održavao u Istočnom Sarajevu od 16. do 20. maja, predstava „Zlatokosa“, u režiji Jelene Đorđević, osvojila je dve nagrade:

·         Novoustanovljenu nagradu "Kamena ruka“ - Henrik Jurkovski za najlutkovitiju predstavu, čime joj je ukazana velika čast da bude prvi dobitnik nagrade koja nosi ime jednog od najvećih svetskih istoričara, dramaturga i teoretičara lutkarstva. Žiri ističe da „svi segmenti predstave upućuju na prevashodnost čistog lutkarskog izraza u predstavi, čemu je pre svega doprinela sjajna glumačka ekipa“.

·         Kolektivnu nagradu za najbolju animaciju i glumačku igru, u čijem se obrazloženju navodi „da je na žiri najjači utisak ostavila igra mladih, veoma tačno ustremljenih, talentovanih i stručno obrazovanih glumaca“.

"Lut fest" je trajao pet dana, održavao se pod motom „Bukvar lutkarstva“, a publici su se predstavila pozorišta iz Velike Britanije, Gruzije, Estonije, Bugarske, Bosne i Hercegovine, Slovenije i Srbije uz bogat takmičarski, prateći i edukativni program.

„Zlatokosa“ je zbog velikog interesovanja odigrana tri puta i više od pet stotina mališana i gostiju uživalo je u izvođenju Nataše Ristić, Jelene Đorđević, Davorina Dinića i Mladena Milojkovića.